Daleka obala

Žao mi je nas

Mutna svijetla kišovitog grada ostala su iza nas,
U meni pada posljednja nada da razumiješ moj glas,
Niz staklo klize krupne kapi i moje rije?i klize uz njih,
Kad bi se vratili posljednji sati ,promjenit nešto da li uspio bi.

(ref.)
A žao mi je nas, žao mi je snova ugaslih, naših želja glas sad je tako dalek, tako tih.
A žao mi je nas i znam da neznam sebi priznati da naših želja jaz i tebe i mene od nas ?e odvesti.

Zaustavljam se i otvaram vrata s kišom su rije?i prestale,
Tvoj zadnji osmjeh zaklanja tama, a moj u meni zapinje
Sve ono što je bilo sve, sad se u ništa se zatvara,
Nazad krenem ne okre?em se, dok se no? u jutro pretvara.

A žao mi je nas, žao mi je snova ugaslih, ... (ref.)