Oliver Dragojević

Balada o ćaćinom satu

?a?a je jema sat u malom žepu,
takvoga sata nima više niko;
iz njeg se vrime razlilo ka mliko,
ka vino ?a je uteklo svon ?epu.

Kad bi ?a?a zasta da otare ?elo
i sat bi sta i mudro bi mu?a,
nije jema srca da odbroji uru
?oviku ?a sidne da umoran ru?a.

Na ?a?inom satu briše se i gubi
to vrime u zlatu i ti prsti grubi.
To vrime u zlatu, taj leut ?a kre?e
na ?a?inom satu vratiti se ne?e.

?a?a se moga i bez sata sna?i
po pivcu, maški, po jugu u zraku,
al' more biti, ?utija se ja?i
sa saton ?a je svitlija u mraku.

Pri?aju judi, starili su skupa
sat je bija srce u ?a?inu tilu
i nije se znalo ?a to šuška, lupa
?a to tira naprid vrilu krv kroz žilu.

Sve dok nisu oba ostali bez glasa,
sve dok nije zemja rekla zadnje slovo,
još se nije znalo ?a je puklo, stalo,
jer na njima sve je bilo još ka novo.